Ljubica Luković (Beograd, 1858 — Niš, 11. februar 1915) bila je srpska učiteljica, prevodilac i bolničarka. Od 1905. bila je predsednica Kola srpskih sestara.

Rođena je u Pančevu 1856. godine od oca Jeftimija Avramovića, uglednog filologa, profesora i počasnog člana Srpskog učenog društva. Imala je brata Simu i sestre Milicu i Olgu.

Pohađala je Višu žensku školu u Beogradu. Potom je postala učiteljica. Bavila se prevođenjem, posebno su zanimljivi njeni prevodi „Gertrude” i „Antoanete” iz francuske književnosti. Pisala je za časopise „Domaćica” i „Bosanska vila”, pod pseudonimom Etinecelle, savetujući devojkama da se školuju i pažljivo biraju profesiju.

Godine 1875. postala je član tek osnovanog Beogradskog ženskog društva. Društvo je bilo pod pokroviteljstvom kraljice Natalije, a cilj društva je bio priprema za rad i samostalan život devojaka iz različitih društvenih slojeva. Početkom Srpsko-turskih ratova društvo je osnovalo bolnicu, sarađivalo sa Vojnom sanitetu i sa Crvenim krstom, a po završetku rata Radeničku školu, Pazar, Đačku trpezu, Dom starica. i pokrenuli list „Domaćica”. Bavila se prevođenjem, sa francuskog i nemačkog, posebno su zanimljivi njeni prevodi „Gertrude” i „Antoanete” iz francuske književnosti. Pisala je za časopise „Domaćica” i „Bosanska vila”, pod pseudonimom Etinecelle, savetujući devojkama da se školuju i pažljivo biraju profesiju.

Godine 1877. se udala za Stevana Lukovića, oficira, počasnog generala Drinske divizijske oblasti, načelnika Inžinjerijskog odeljenja Ministarstva vojnog, komandant Inžinjerije, nosioca Takovskog krsta i Ordena Svetog Save. Živeli su u skladnom braku, ali nisu imali dece. Zbog njegovog posla, često su se selili, a Ljubica je svuda osnivala ženske podružnice i radničke škole i učestvovala u njihovom radu.

Bila je jedna od potpredsednica i glavni kontrolor patriotsko-humanog Društva „Kneginja Ljubica“, u Beogradu. Cilj ovog društva je bio pomaganje crkava i manastira u Staroj Srbiji i Makedoniji, koji su se u to vreme nalazili pod turskom vlašću.

Postala je član Kola srpskih sestara, nekoliko meseci pošto je osnovano, na jesen 1903. godine, Predsednica društva je bila Savka Subotić, a Ljubica je izabrana za drugu predsednicu 1905. i od tada je rukovodila svim važnijim aktivnostima društva. Bavila se prikupljanje pomoći za Srbe u Makedoniji i Staroj Srbiji, pomagala duhovne centre i škole, povezivala se sa srpskim kulturnim društvima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Dalmaciji. Sa potpredsednicom Stanislavom Sondermajer i uz pomoć Ivana, supruga Delfe Ivanić, šefom Presbiroa, je 1906. pokrenula godišnji kalendar „Vardar”, kroz čiji je naziv su iskazani težnja i želja za svesrpskom ujedinjenju i oslobođenjem od porobljivača.

Od 1906. je pohađala bolničarski kurs za dame, koji je organizovalo Kolo srpskih sestara. Sa Delfom Ivanović je osnovala Četvrtu rezervnu bolnicu na Vračaru, sa 140 kreveta i 1.500 bolesnika. Kolo je pomoglo još preko četrdeset bolnica.

Kada su počeli da pristižu prvi ranjenici iz Balkanskih ratova, radila je kao dobrovoljna bolničarka i neprekidno se nalazila uz ranjenike. Kolo je organizovalo kraće bolničke kurseve u mnogim mestima i slalo pomoć u lekovima i sanitetskom materijalu širom Srbije. Rukovodstvo vojnog saniteta je oktobra 1912 je ostalo zadivljeno po brzoj reakciji Kola, kada je na zahtev načelnika saniteta Srbije Kolo organizovalo pomoć ranjenicima duž pruge Niš-Beograd. Ona je tokom noći obavestila Odbore i već ujutro su ranjenici na stajalištima dočekivani sa toplim napicima, hranom, preobukom i sanitetskim materijalom. Nakon Balkanskih ratova Kolo srpskih sestara je na njenu inicijativu i rukovodstvo otvaralo škole i kurseve za domaćice u Staroj Srbiji i Makedoniji.

Sluteći nove ratne sukobe, pred Prvi svetski rat, spalila je svu arhivu Kola srpskih sestara, kako nijedna od članica ne bi stradala. Po prelasku srpske Vlade i celokupne državne uprave iz Beograda u Niš, sa nekoliko članica članica Kola se prešla u Niš.

Krajem januara 1915. godine, sa blagajnicom Katicom Đorđevićkom, uputila se iz Niša u Valjevo, kako bi isporučile pomoć pristiglu od prijatelja Kola i Srba iz Engleske. Januara 1915. godine, u Valjevskim bolnicama je bilo smešteno 14.068 obolelih od tifusa. Ostala je nekoliko dana i negovala ranjenike, ali se i sama zarazila. Po povratku je umrla u bolnici od epidemije pegavog tifusa 11. februara 1915. u Nišu, gde je i sahranjena.

Na svečanoj akademiji „Kola“ 22. februara 1925, posthumno je odlikovana Medaljom „Florens Najtingejl“.

Jedna ulica na Zvezdari u Beogradu nosi njeno ime.